Po učenju starogrčkih numerologa ovaj broj je simbol Kosmosa, kao i jedan od Božijih obeležja. Jedan predstavlja tvorca božansku moć i božansku energiju. Ovom broju najveći značaj su pridavali Haldejci, Feničani, Hebrejci, Indijanci i drugi stari narodi koji su proučavali numerologiju. Ovaj broj bilo da se deli ili množi sam sa sobom uvek daje sebe.

Broj 2 je materijalni princip Zemaljskog sveta. Drugi dan drugog meseca u godini bio je posvećen Plutonu bogu podzemnog carstva. Broj dva okulisti su povezivali sa nečim što je prizemno, hladno, negativno i neprihvatljivo duhovnom svetu.

Za broj 3 okulisti vezuju početak, središte i svršetak i smatraju ga savršenim brojem. Hrišćani su broj 3 uzimali za predstavljanje Svetoga trojstva: Otac, Sin i Sveti Duh. I indijci su u mitologiji ovaj broj vezivali za svoja tri Boga: Brama, Šivu i Višnu.
Stari Grci su takođe pridavali veliki značaj trojci i vezivali je za Jupitera koji je vladao Nebom, Neptuna morem i Plutona podzemnim svetom.

Četri je u mnogim jezicima u imenu Boga: Godt, Gott, Adat, Lord, Dien, itd. Smatra se kako svetim brojem, tako i brojem karme, sudbine i životnog ciklusa. Četvorka se takođe vezuje za četri strane sveta, četri godišnja doba i četri elementa postojanja, vazduh, zemlja, vatra i voda.

Broj pet je simbol čovekovog jedinstva sa Univerzumom. Ovo je mistični broj koji je jednak zbiru broja dva(prvog parnog broja) i broja tri(drugog među neparnim brojevima). Najveće moći prirode pridaju se brojevima od 1 do 5, pri čemu je 1-jedinstvo, 2-raznolikost, 3-je njihova ravnoteža, 4-Božanska pravda, a 5 sadrži sva tvorčeva načela o Kosmosu.

Broj 6 je savršen sam po sebi, jer predstavlja ravnotežu u makro i mikro kosmosu. Jednak je zbiru svojih polovina i svojih trećina. Omiljen je broj okulista i pored jedinice ima najviše tumačenja.

        
Sedam je sveti broj, jer je za 7 dana stvoren svet, postoji 7 mesečevih mena, 7 dana u sedmici i itd. Sedam je u znaku magije i naročito se koristio u narodnim pričama i bajkama, a u životnom ciklusu koristi se kao broj koji odvaja najznačajnije periode života od rađanja pa sve do smrti. Najveći značaj sedmici dao je Platon u svojim numerološkim tumačenjima.

Ovo je najkontradiktorniji broj u brojčanom ciklusu od 1 do 9 jer ima dvojno značenje. Prvo značenje je blaženstva u Jevanđelju po Mateju, a po okulistima to je broj koji predstavlja destrukciju, promene, opasnost, obrt i sudbinu. Podeljen sa vlastitom polovinom daje 2, simbol materijalnog odnosno zemaljskog sveta.

Okulisti i Teosofi broj 9 vezuju za broj besmrtnosti i božanske duše. Broj 9 predstavlja takođe jedinstvo duhovnog i materijalnog, nebeskog i zemaljskog sveta, muškog i ženskog, toplog i hladnog, mekog i tvrdog i svetla i tame. Broj 9 je broj 3 pomnožen sa samim sobom, ili zbir brojeva 4 i 5, odnosno sinteza kvadrata i pentagrama. Broj 9 je broj mentalne i spiritualne moći.

• Pitagora  ( 582. p.n.e. – oko 496. p.n.e.) je anticki grcki matematicar, naucnik, numerolog, astrononom i filozof, osnivac filozofskog, matematickog, mistickog i naucnog društva ili zajednice, koja je poznata pod imenom Pitagorejska škola. Danas je najpoznatiji kao tvorac Pitagorine teoreme koja je nazvana po njemu.

Oko 600g. pre Hrista u Grčkoj je živeo jedan zaista izuzetan čovek po imenu Pitagora koji je nastojao da otkrije i dokaže jedinstvo svih stvari. Osećao je da ključ Univerzuma leži sakriven  u nauci o brojevima i primetio da se svetovi kreću kroz prostor u skladu sa ritmom i harmonijom svetih brojeva. Pitagora je dosta svoga vremena posvetio proučavanju brojeva, a njegova tumačenja se i danas veoma uvažavaju u primenjenoj numerologiji.

Pitagorina licnost obavijena je gustom maglom mitova i legendi, cak i više nego što je slucaj kod ostalih presokratskih filozofa, pa se o njegovom životu i ucenju malo toga može sa sigurnošcu reci. Pitagora, sin Mnesarha, rodio se oko 582. st. e. na ostrvu Samosu. Moguce je da je po naredenju samoskog tiranina Polikrata putovao u Egipat kako bi se bolje upoznao s ustanovama tamošnjih sveštenika. Iz razloga koji nam nisu dovoljno jasni Pitagora se sa Samosa preselio u grad Kroton u južnoj Italiji, gde nastala nova središta grcke kulture i politicke moci nakon pada Jonije pod persijsku vlast.

U Krotonu je Pitagora osnovao svoje filozofsko-religiozno društvo, koja je imalo stroga pravila o nacinu života svojih clanova . Taj "pitagorejski nacin života" (kako ga naziva Platon) obuhvatao je poseban nacin odevanja i ishrane, obavezu medusobnog pomaganja i zajedništva, rad na matematici, muzici i astronomiji. Takav život, prema Platonu, trebalo je da obezbedi spokojstvo ne samo u ovom, nego i u svakom buducem životu. Pitagorejci su prvi u grckom svetu ženama priznali ravnopravnost, pa su i ona primane u clanstvo društva. Pitagorejci su humano postupali prema robovima. Moralnom uzdizanju služila je narocito orficko-pitagorovacka vera u besmrtnost i seobu duše. Broj clanova pitagorejske zajednice rastao je u mnogim gradovima južne Italije, a mestimicno i Sicilije, pa su oni u nekima od tih gradova poceli igrati i znacajnu politicku ulogu. Politicka misao pitagorejaca bila je konzertvativna i aristokratska, i zato su ih tokom 5. veka st. e. demokrati više put proganjali, spaljivali im kuce i nastojali uništiti njihov savez. Vec su Pitagoru takvi politicki sukobi naterali da se oko 509. st. e. iz Krotona preseli u Metapont, gde je oko 494. godine i umro, veoma slavljen i duboko poštovan.

Pitagora za sobom nije ostavio nikakva pisana dela, a za nekoliko spisa koji su u antici kružili pod njegovim imenom utvrdeno je da su nesumnjivo apokrifni. Pitagorino ucenje bilo je tajnog karaktera i prenosilo se samo usmeno na neposredne ucenike.  Jedan deo Pitagorinog ucenja je zavisio od nauka  miletskih filozofa, dok je drugi deo – koji se odnosi na teoriju brojeva i teoriju muzike – zavisio od orfickog ucenja, a možda i od sadržaja nekih egipatskih spisa.

Pod pitagorejskom teorijom brojeva podrazumeva se zapravo jedna teorija bica, teorija koja se odnosi na "prirodu stvari", pa ona ujedno obuhvata i matematiku i muziku i astronomiju.. Pitagorejci su kao prvo uocili da visina tona na liri zavisi od broja, naime, onoliko koliko zavisi od dužine žica instrumenata, pa je stoga moguce da se intervali na lestvici iskažu razlomcima broja. Tako su odredili odnose medu tonovima (intervale), koje su podelili na konsonantne i disonantne: prvi – u koje su racunali kvartu, kvintu i oktavu – proglašeni su skladnima jer zajedno radaju suglasnike , dok su sve ostale intervale smatrali nesuglasnim (disonantnim). Pitagorejci su dalje uspeli da odnose medu tonovima (intervale) svedu na odnose medu brojevima: dvostruko kraca žica daje za oktavu viši ton, pa se oktavni ton mogao numericki protumaciti kao odnos 2:1. Slicno tome, odnos delova u kvinti može se odrediti kao brojni odnos 3:2, a u kvarti kao odnos 4:3.

Svi konsonantni intervali, prema tome, mogu se numericki izraziti odnosom brojeva 1, 2, 3 i 4. Zbog toga su ova prva cetiri broja u nizu prirodnih brojeva dobila narocitu važnost u Pitagorinim ucenjima: oni predstavljaju monadu, dijadu, trijadu i tetradu, koji svi zajedno otkrivaju tajnu povezanosti govora , instrumentalne i vokalne muzike sa ustrojstvom kosmosa. Tako, dok su miletski filozofi govorili o sukobu suprotnosti u svetu, pitagorejci su izmirenje "sukoba" potražili u broju. Aristotel  kaže: "Pošto su uvideli da se svojstva i muzicke razmere mogu izarziti brojevima, i kako im se cinilo i da su sve druge stvari celom svojom prirodom oblikovane prema brojevima, oni su smatrali da sastojci brojeva jesu sastojci svega postojeceg i da je citavo nebo harmonija i broj". Naime, monada je isto što i priroda , dijada je isto što i par primarnih suprotnosti (anaksimenovsko toplo–hladno, razredeno–zgusnuto), trijada je simbol iz prirode prvorodenog (elementarnog bica), a tetrada je brojni simbol za osnovne manifestacije prirode, za tzv. cetiri osnovna elementa: vodu, vazduh, vatru i zemlju

Tetraktis

Kosmička simbolika brojeva bila je u pitagorejskom učenju zasnivana i na jednoj posebnoj figuri nazvanoj  (= četvorostruki broj). Tetraktis sadrži ukupno deset tačaka i prikazuje strukturu dekade u obliku jednakostraničnog trougla. Teme tog trougla je monada, iz koje se nesporedno rađa dijada (dve tačke u drugom redu), treći red čini trijadu, a četvrti red i sve stranice pokazuju tetradu. Izvedeni zbir tačaka po redovima daje: 1+2+3+4=10. Figura se može nadole neograničeno nastaviti i, kad god se zaustavimo, broj tačaka u poslednjem redu pokazivaće na kojem smo se broju ("u nizu prirodnih brojeva") zaustavili, a ukupan broj tačaka tako sastavljene figure davaće zbir "prirodnih brojeva" koji su njome obuhvaćeni.

Prenoseći numeričko izražavanje srazmera i harmonije sa muzike i govora na svet u velikom, pitagorejci su govorili o tzv. kosmičkoj harmoniji. Ali oni nisu samo isticali značajnu ulogu brojeva i brojčanih odnosa u svemiru, već su otišli dalje i utvrdili da stvari jesu brojevi. Aristotel kaže da "pitagorejci smatraju da sastojci broja jesu parno i neparno, a da je od njih parno neograničeno, a neparno ograničeno; jedno proizlazi iz oba (jer je ono i parno i neparno), a brojevi iz jednog; a i čitavo nebo jeste broj". Iz ovoga proizlazi da su pitagorejci brojeve shvatali prostorno: jedan (monada) je tačka, dva (dijada) je linija, tri (trijada) je površina, a četiri (tetrada) je čvrsto telo. Prema tome, reći da su sve stvari brojevi, znači zapravo to da se sva tela sastoje od tačaka ili jedinica u prostoru, koje zajedno čine broj ili  tetraktis.

U osnovi i u početku je  kao monada, tj. kao nenastalo i nepropadljivo jedinstvo, koje samo po sebi nije izdiferencirano, tj. nema oblikovane delove. Iz nje, budući da je plodna, nastaje prvi par primarnih suprotnosti koje iniciraju svako rastenje. To je tzv. bezgranična dijada, koju su Platon i Aristotel ponekad uzimali za samu prirodu, a Zenon iz Eleje je tumačio kao mogućnost beskonačne deobe, tj. beskonačnog razmnožavanja, te je predstavljao u obliku beskonačno deljive duži u svojim dokazima protiv kretanja. Trijadu Platon  tumači kao najjednostavniji oblik i sastavni deo bića: sva se bića u krajnjoj liniji mogu rastaviti na trouglove, koji bi u tom slučaju bili pravi "atomi" prirode (rastavljanjem trougla, naime, dobijaju se samo linije i tačke iz kojih se bića ne mogu sastaviti). Tetrada simboliše četiri osnovna elementa materijalnog sveta: vodu, vazduh, vatru i zemlju; ali takođe je mogla biti tumačena i kao simbol godišnjih doba, i kao osnovni element melodije (tetrakord), i kao osnovno, prvo geometrijsko telo – tetraedar, ali i kao osnovna jedinica vremena, s obzirom na to da su se Olimpijske igre održavale svake četvrte godine. Prema tome, svako materijalno telo mora se posmatrati kao izraz broja četiri, kao tetraktis, jer ono, kao četvrto u nizu, nastaje iz tri konstitutivna elementa: tačaka, linija i površi.
Pitagorejci su znali da je Zemlja sferična i da nije središte kosmosa. Oni su smatrali da se Zemlja, planete i Sunce okreću oko centralne vatre ili "vasionskog ognja", koji je identifikovan s brojem Jedan. Kosmos "udiše" vazduh iz bezgranične mase oko sebe, a vazduh je ono neograničeno. Tu se jasno vidi Anaksimenov uticaj.

Kada su pitagorejci u svojoj teoriji bića izjednačili bića sa brojevima, otvorio se prostor i za razne vrste proizvoljnih i sasvim fantastičnih ideja. Na primer, premda možemo sagledati pitagorejsku argumentaciju zašto bi priroda trebalo da bude izjednačena s brojem četiri, nije tako lako uvideti zašto bi καιρός (= zgodan čas, prilika) trebalo da bude broj sedam ili zašto bi život trebalo izjednačiti s brojem šest. Pitagorejci su takođe objavljivali da je venčanje pet, jer pet je tvorevina trojke – prvog muškog broja i dvojke – prvog ženskog broja. Ipak, i pored ovih skretanja u područje fantastičnog, Pitagora i njegovi sledbenici dali su značajan doprinos matematici. Premda je Pitagorina teorema kao geometrijska činjenica bila poznata još u sumerskim proračunima, pitagorejci su se izdigli iznad puke geometrijske ili aritmetičke činjenice tako što su ih preradili u deduktivni sistem. Pitagora i njegovi sledbenici značajni su zbog svojih muzičkih i matematičkih istraživanja, te zato što su svojim učenjem o metempsihozi i matematičkoj metafizici iskoračili iz materijalizma miletskih filozofa. Značajni su i zbog toga što su snažno uticali na Platona, posebno u delu svoga nauka koji se bavio dušom i njenom sudbinom: Platon je verovatno od pitagorejaca prihvatio trostruku strukturu duše. Matematičke spekulacije pitagorejaca takođe su izvršile jak uticaj na formiranje Platonove misli.

Pitagora je, nakon odlaska sa svog rodnog ostrva Samosa, u južnoitalskom gradu Krotonu osnovao školu, koja se od ranijih filozofskih škola – kakve su, na primer, osnovali miletski filozofi – odlikovala asketskim načinom života i religioznim karakterom. Ta škola imala je gotovo karakter kakve verske sekte, koja je imala stroga pravila o načinu života, ishrane, odevanja, a obuhvatala je i obavezu proučavanja matematike, muzike i lekarske veštine. Samom Pitagori pripisivana su otkrića tajni brojeva i povezanosti strukture brojeva i brojevnih odnosa sa strukturama muzike i kosmosa. Proučavanje pitagorejskih učenja otežano je činjenicom da je Pitagorin nauk bio tajni te se stoga prenosio samo usmeno na neposredne učenike, dok on sam iza sebe nije ostavio nikakva pisana dela. Zbog toga su potonji pisci nagađali o tome ko je neposvećenima prvi otkrio tajnu Pitagorinog učenja: Filolaj, Hipas ili Empedokle. Činjenica da sam Pitagora nije ostavio nikakvih spisa otežava i tačno razlikovanje njegovih učenja od učenja njegovih kasnijih sledbenika, koji su njegov nauk obično citirali uz izraz αὐτὸς ἔφη (lat. ipse dixit = "lično je rekao").
Neki ispitivači su zajednice pitagorovaca smatrali političkim udruženjima. Ta udruženja svakako u osnovi nisu bila politička, ali činjenica je da je Pitagora imao političku vlast u Krotonu (dok nije morao da se odatle preseli u Metapont) i u drugim gradocima Velike Grčke, a Polibije nam govori da su sedišta pitagorovaca spaljivana, a oni sami proganjani – možda negde oko 450–440. godine stare ere. Posle nekoliko godina pitagorejska škola nastavila je da deluje u Italiji, prvenstveno u Tarentu, gde je u prvoj polovini 4. veka st. e. Arhita zadobio priličnu slavu. Filolaj i Eurit su takođe delovali u tom gradu.

Pitagorejske religiozno-asketske ideje bile su usredsređene oko koncepta čistote i očišćenja, budući da je učenje o seobi duša konsekventno vodilo ka podsticanju različitih oblika odgoja duše. Upražnjavanje ćutanja te izučavanje muzike i matematike predstavljali su pripremu za negovanje duše. Ako je Pitagora zaista uveo zabranu da se jede meso, to se moglo objasniti učenjem o seobi duša. Ali postojala su i neka pravila čisto spoljašnjeg karaktera, koja detaljno izlaže Diogen Laertije, a koja se teško mogu smatrati čisto filozofskim doktrinama, na primer da ne treba jesti bob (κύαμος), da ne treba ići glavnom ulicom, da ne treba stajati iznad odrezaka svojih noktiju, da ne treba ostavljati tragovce lonca u pepelu, da ne treba sedeti na merici za žito itd.

U Pitagorejskoj misli centralno mesto zauzimala su matematička ispitivanja, ali je ta misao istovremeno bila prožeta mistikom. Na polju kosmologije teže je utvrditi šta je tačno Pitagorin nauk, a šta su dodaci njegovih sledbenika, ali se čini da pitagorejska ideja o seobi duše predstavlja previše važan element da bi se radilo o nekom kasnijem dodatku. S druge strane, pitagorejski koncept pranačela je nepoznatog porekla, delimično i zato što su pitagorejska učenja o ovom pitanju u detaljima protivrečna. Pitagorejci polaze od Anaksimandrovog učenja o tome da pranačelo sveta i svih bića jeste "neograničeno", tj. da je to apejron. Ali pitagorejci su s ovim povezali pojam granice (τὸ πέρας), koja tek daje oblik neograničenome.
Pitagora, kako je rečeno, nije zapisao svoja učenja, te se u njihovoj interpretaciji moramo osloniti na izjave Parmenida, Empedokla, Filolaja, Platona, Aristotela i doksografa. To, međutim, proizvodi veoma različite predstave o pitagorejskom učenju, gde je ponekad teško utvrditi šta predstavlja zajedničku podlogu pitagorejske misli. Filolaj, za kojeg se mnogi ispitivači slažu da je tipičan predstavnik pitagorejske škole, daje veoma komplikovanu predstavu o pitagorejskom nauku. Aristotel objašnjava kako su pitagorejci (pod kojima podrazumeva uži krug sledbenika oko Filolaja) razvili Anaksimandrove ideje o apejronu i pejronu (tj. τὸ πέρας), neograničenome i ograničenome:

jer oni [pitagorejci] jasno kažu da kada je ono Jedno bilo stvoreno, bilo od linija ili površi ili semena ili elemenata koje ne mogu izraziti, odmah se najbliži deo neograničenog počeo uvlačiti i bivati ograničen granicom (τὸ πέρας).



Dalje kaže:

Pitagorejci su takođe smatrali da praznina postoji i da ulazi u nebo iz daha neograničenoga – ona, takoreći, udiše prazninu. Prazninom se razlikuju prirode stvari, jer ona je ono što odvaja i razdvaja stvari u nizu. To se prvo dešava s brojevima, jer praznina razdvaja njihovu prirodu.


Kada pejron "udahne" apejron, to proizvodi odvajanje, koja "odvaja i razdvaja stvari u nizu". Umesto neke nedefinisane mešavine, postoji celina međusobno povezanih delova odvojenih prazninom između njih. Ovo udisanje apejrona je istovremeno ono što svetu daje matematički karakter, ne samo u smislu da se on može izraziti numerički, nego i u smislu da pokazuje da brojevima i prirodom vlada isto načelo: i beskonačni niz "prirodnih brojeva" i ceo kosmos predstavljaju odnos ograničenog i neograničenog, pejrona i apejrona. Ono što istinski odvaja pitagorejce od Anaksimandrovog učenja jeste to što, prema pitagorejcima, tim odnosom apejrona i pejrona vlada načelo harmonije.
Do takvog su stanovišta oni mogli doći posmatranjem muzičkih instrumenata: muzička lestvica prepostavlja beskonačni niz tonova, koji mora na neki način biti ograničen da bi se pojavila lestvica. Međutim, ne možemo izabrati tek bilo koji niz ograničujućih elemenata, odnosno tonova, da bismo proizveli lestvicu koja će biti muzički prijatna, odnosno koja će biti harmonijskog karaktera. Prema dijatonskoj lestvici, koja je takođe poznata i kao "pitagorejska", odnos između najvišeg i najnižeg tona je 2:1, koji proizvodi intervalu jedne oktave. Ova se oktava sa svoje strane deli na kvintu i kvartu: u prvoj je brojevni odnos 3:2, a u drugoj odnos 4:3.


Najzad, kvinta se može podeliti na tri cela tona, a svakom od njih odgovara brojni odnos 9:8 i ostatak u odnosu 256:243, a kvarta se deli na dva cela tona sa istim ostatkom. To je primer konkretne primene Filolajevog učenja, prema kome se ograničeno i neograničeno kombinuju u skladu s brojevnim odnosima, tj. harmonijom. Na isti način, kosmos i sva pojedinačna bića u kosmosu ne nastaju slučajnom kombinacijom ograničenih i neograničenih elemenata, već se oni kombinuju na "simfoničan" način u skladu s brojevnim odnosima, i tako se stvara kosmički poredak.
Ovo učenje zabeležio je Filolajev učenik Arhita u svom izgubljenom delu O harmoniji ili O matematici, a uticaj tog učenja primetan je kod Platona. Platonov učenik Aristotel u svojoj Metafizici napravio je razliku između pitagorejaca i "takozvanih pitagorejaca". On je takođe zabeležio tablicu suprotnosti rekavši da ona možda potiče od Alkmeona iz Krotona, koji je zdravlje definisao kao harmoniju telesnih elemenata.

Pitagorejci su oživeli staru ideju o moći duše i njenom nepomućenom životu i nakon smrti, sve to nasuprot homerskoj koncepciji o senkama umrlih. Diogen Laertije spominje jednu Ksenofanovu poemu u kojoj ovaj pripoveda o tome kako je Pitagora, ugledavši nekog čoveka kako kažnjava svog psa, ovome naredio da prestane, jer je u skičanju psa prepoznao glas jednog svog prijatelja. Između pitagorizma i orfizma postoji nekoliko značajnih dodirnih tačaka, verovatno zbog orfičkog uticaja na pitagorejce. Orfizam je bio povezan sa obožavanjem boga Dionisa, koje je u Grčku došlo iz Trakije ili Skitije, i koje je bilo tuđe duhu olimpskog duha, i pored toga što je njegov "entuzijastički" i "ekstatički" karakter našao odjeka kod Grka. Uskom krugu upućenih u orfičke tajne, koji su inače bili organizovani u zatvorene zajednice, obrazlagalo se učenje o seobi duša (metempsihozi), tako da za njih značajan deo čoveka jeste duša, a ne telo, koje nas zarobljava. U stvari, duša je pravi čovek, a ne puka senka, kao kod Homera. Otuda i značaj negovanja i samoočišćenja duše, što je uključivalo i poštovanje takvih pravila kao što je zabrana mesa u jelu.

Monada

Pitagorin nauk o kosmosu u mnogome je, kako se čini, zavisio od Anaksimandrovih i Anaksimenovih učenja. Međutim, ono novo jeste poimanje prirode kao monade, te postavljanje teze o mnoštvu monada. Prema Pitagori, ograničeni kosmos okružen je neograničenim kosmosom (anaksimenovskim vazduhom), koji onaj prvi "udiše", pa stoga stvari ograničenog kosmosa nisu čisto ograničenje, već sadrže u sebi i jednu mešavinu neograničenog (anaksimandrovog apejrona). Prema tome, pitagorejska priroda neraskidivo je vezana za pojam monade: "ona je", kaže Filolaj, "počelo svih stvari" (fr. 8), a jedan od anonimnih pitagorejaca dodaje da je ona i počelo svoh brojeva. Dakle, priroda (φύσις) je isto što i nenastala, nepropadljiva i večna monada.


Mlađi pitagorejci, koji su živeli nakon Heraklita, izveli su drugačiju kosmogoniju i kosmologiju. Po toj kosmogoniji, za koju nam je glavni izvor Jamblih iz Halkide (Ιάμβλιχος, 3. vek n. e.), "kosmos je večan iako je rođen" (Arist. Metaph. N 1091a 13). Rođenje kosmosa inicirale su monade živog (toplog, vatrenog) daha ili vazduha, probijajući se iz tame bezgraničnog (apejrona) kao prva semena iz kojih je nastao svet. U neopitagorejskoj kosmologiji važno mesto zauzima vizija o tri sfere i shvatanje da je broj 10 uključen u strukturu svemira. Od tri sfere, prva je najudaljenija od Zemlje i to je sfera zvezda stajačica, druga je sfera planeta, a treća i najbliža Zemlji jeste sfera Sunca. Ove tri sfere u međusobnom odnosu kretanja od istoka ka zapadu proizvode tzv. harmoniju sfera, čiji su činioci isti kao i u muzičkoj harmoniji, a to su konsonantni odnosu tonova: kvarta, kvinta i oktava. Dekada (broj 10) izražava se kroz verovanje da se celokupni kosmos sastoji od ukupno deset sferičnih tela: zvezdano nebo (računato kao jedno sferično telo), pet planeta, Sunce, Mesec, Zemlja i Antizemlja (Ἀντιχθών). Aristotel u Metafizici kaže: "Budući da im [pitagorejcima] se čini da je broj 10 savršen i da u sebi obuhvata čitavu prirodu brojeva, tvrde da i tela koja lutaju po nebu ima deset, ali zbog toga što ih vide samo devet, oni izmišljaju antizemlju kao deseto". U ovu dekadu nije ulazila "centralna vatra", oganj i izvor kosmičkog života. Ova "centralna vatra", kao i Antizemlja, ne vide se iz ljudskog boravišta, i to zato što se to boravište nalazi na onoj sunčanoj strani Zemlje, koja se nikad ne okreće prema centralnoj vatri i Antizemlji.

I na kraju umesto zakljucka, navescu citat iz Timejeve knjige iz istorije koji glasi:

" Tamo medju njima ziveo je covek Pitagora sa nadcovecanskim znanjem, koji je imao najvece bogatstvo mudrosti ".

Obradjen tekst iz opšte enciklopedije